ŠTAJERSKE NOVICE

POVODOM IZLOŽBE SLIKA ZORANA SAVKOVIĆA DŽERIJA

(O)ČAJ, KAFA I…PROSVETLJENJE
Piše: IVAN RAJOVIĆ

Ivan Rajović

Foto: Rade Bakračević
Sredinom januara meseca u kraljevačkoj Galeriji „Maržik“ otvorena je izložba slika kraljevačkog slikara Zorana Savkovića zvanog Džeri.Ovom događaju, na prvi pogled sasvim uobičajenom, prisustvovao je izuzetno veliki broj Savkovićevih prijatelja i poznanika, što nije baš uobičajeno u ovom ambijentu gde se gotovo svake nedelje dešava nešto isto ili slično. Nešto je ove ljude potaklo da se nađu ovde, da svojim prisustvom učestvuju u nečemu što nije svakodnevno, a što su, verovatno, očekivali unapred.

ZORAN SAVKOVIĆ DŽERI

Džeri nije nepoznat kraljevačkoj publici, ali ni publici izvan atara kraljevskog grada čija je aristokratska odora davno pohabana i spala na prosjačke rite. Potomak čuvenog Dušana Krstića, predsednika kraljevačke opštine u vreme II svetskog rata, koji je streljan kao saradnik okupatora, pa potom nedavno rehabilitovan, Džeri je, sigurno, imao drugačiju životnu filozofiju, ali i životni put od mnogih svojih vršnjaka i svih onih sa kojima je stupao u kontakt, a naročito onih čiji su bliži i dalji preci bili na onoj strani čiji su simpatizeri i plaćenici uzvikivala: „Na smrt, na smrt…“ dok je Narodni sud, u ime naroda, zasedao u tadašnjem Hotelu „Pariz“, gde je i presuđeno da Dušan Krstić i mnogi drugi budu lišeni života. Biti unuk kolaboracioniste u malom gradu u kojem komunisti, čak i preko mere, sve konce drže u svojim rukama nije ni malo lako, ali to znaju samo oni koji su bili u toj koži. I ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo kako jednog mladog čoveka u takvim okolnostima mora da krasi jedna dominantna karakterna crta, a to je bunt, skriveni ili otvoreni, svejedno. A kakav god bio bunt traži da se manifestuje, da se otelotvori i, prosto rečeno, pokaže na bilo koji način. Taj način, to ishodište za svoje velliko unutrašnje nezadovoljstvo Savković je našao u slikarstvu. U jednom trenutku, kada se već zaputio nekim drugim pravcem, shvatio je, valjda, da ima dovoljno talenta da sve svoje unutrašnje sukobe i lomove pretače u slike. I tada je napravio taj zaokret koji ga je čak i profesionalno usmerio ka slikarstvu. U pošetku Džeri je bio taj koji je oslikavao dečje bolnice, škole i druge ustanove za mlade i starije. Ali, nije se tu zaustavio, pisao je pesme, vodio svoj dnevnik koji je svojevrsna hronika ne samo jednog života, već i jednog grada. Svoje slikarsko i spisateljsko umeće Savković je iskoristio da se malo pozabavi i pozorištem. Osnovao je grupu „Herbarijanci“ koja je dugo zabavljala decu uživo, a potom i putem svih lokalnih medija. A onda je otišao još dalje i osnovao alternativnu pozorišnu trupu „Sunce“ koja je svojim predstavama osvojila brojna priznanja.

Objavio je knjigu dečje poezije, i zdušno učestvovao i dao doprinos demokratskim promenama u Kraljevu i Srbiji devedesetih godina. I kao pedagog, nastavnik likovnog u osnovnoj školi, i kao Herbarijanac, i kao osnivač alternativnog pozorišta Džeri je bio u društvu mladih, dečaka i devojčica, što ga je, opet u velikoj meri razlikovalo od većine ljudi s kojima je dolazio u kontakt.

Zbog malo preterane ljubavi prema jednoj od svojih učenica, kako je odlučilo sudsko veće, Savković je osuđen na godinu dana zatvora. Dakle, ne kao kriminalac, prevarant ili nitkov, već kao emotivac Nabokovljevog kova , ukoliko je to tačno, dopao je zatvora čovek koji je bio nadaleko poznat, voljen, obožavan, rado viđen, čovek koji je kroz svoja umetnička dela uglavnom kritikovao vreme u kojem je živeo, a ta kritika je , ne retko, bila i više nego oštra. Sve vreme Savković „bije bitku“ da sačuva kuću nedaleko od centra grada koju pokušavaju da mu oduzmu. A ostavši bez posla i u očekivanju odlaska na izdržavanje kazne trebalo je brinuti o ženi koja ne radi i dvoje dece.
Ali tu se nevolje Savkovića ne završavaju, jer Kraljevo pogađa zemljotres u kojem se ionako trošna kuća gotovo potpuno ruši. I kada je uspeo da nabavi materijal i krene u obnovu, Džerija odvode u zatvor.
E, tu, u tom ambijentu, veliki kreativac i multimedijalni stvaralac, buntovnik i slobodoumni mislilac imao je dovoljno vremena da, pogleda sputanog rešetkama, razmišlja, da rekapitulira svoj život, svoje delo i da još jedanput odluči hoće li napraviti još jedan zaokret, potpuno posustati i predati se pred zlom i nedaćama koje ga prate, ili će istrajati i nadrasti svekolike nevolje za koje je teško reći da su usud ili puki proizvod nebrojenih koincidencija.

I tada valjda sama od sebe ili kako to već biva nastaje ideja da se u zatvorenom slikaru otvori umetnik, da koristeći čaj i kafu kao boje oslikava svoj unutrašnji svet koji će jednoga dana biti predat na uvid javnosti. Skromnim sredstvima, karakterističnim za uslove u kojima se nalazi, Savković slika pejzaže, predele koji u njegovoj mašti izrastaju u prizore beskrajne bajkovite slobode. U tim trenucima kada se um verovatno bori sa samim sobom da opstane ili podlegne možda je sasvim normalno da se pojavi ta ideja bliskosti sa Bogom, mada to kod Savkovića ni ranije nije bilo strano, ta neka gotovo fanatična privrženost religiji, religioznim simbolima i vizuelnim predstavama odnosa čovek- Bog i obrnuto. Ali, u ovom slučaju, dalo bi se primetiti da je taj iz čajnog i kafenog taloga vaskrsli Isus, spasitelj koji je u funkciji čak i samim svojim prisustvom u svesti vernika ili mučenika, zapravo on-Džeri, srodnik po mukama, mada bi se u tom njegovom Isusu, kao na nekim Leonardovim slikama, mogli prepoznati i detalji nekih njemu dragih bića. Savkovićev zatvorski Isus je zapravo svelik. Bog ili sin Božji sa likom svih onih koje umetnik voli, koji su mu najdraži. I kao što se Isus, po ko zna koji put, izdiže iz svoje patnje, čak i kroz kafeni talog i osušene latice hibiskusa, tako se i Džeri, po ko zna koji put uzdiže, čak i iznad samoga sebe da sebi, a i drugima, pokaže i dokaže do koje mere čovek-umetnik može biti veliki i iz gotovo beznadežne situaciuje izaći kao nov, preporođen, očišćen od svih nanosa ljudske zlobe i jači za još jedno traumatsko iskustvo.