BORIS PAHOR V LUTKOVNEM GLEDALIŠČU V MARIBORU

Boris Pahor se je v večernem literarnem pogovoru z novinarko Večera Melito Forstnerič Hajnšek dotaknil mnogih obdobij svojega življenja in literarnega ustvarjanja.

NAJPOMEMBNEJŠI ŠE ŽIVEČI SLOVENSKI PISATELJ

Maribor 21. februar – Projekt Literarne postaje je Mariborska knjižnica letos pripravila pod okriljem Evropske prestolnice kulture (EPK).

Rudi Moge, predsednik Sveta zavoda Maribor 2012 je pozdravil častnega občana Maribora

Boris Pahor Delova osebnost leta

Mojca Redjko, direktorica lutkovnega gledališča je zaželela dobrodošlico pomembnemu slovenskemu pisatelju

Rade Bakračević, predsednik Štajerske skupnosti je znanega  pisatelja seznanil o aktivnostih društva v dveh štajerskih pokrajinah.

Polona in Sašo

Režija: Matjaž Latin, Marko Vezovišek. Igrata: Sašo Papp in Polona Požgan.

V mariborskem KGB-ju bo na ogled radio komedija, prenesena na gledališki oder, v kateri nastopata priznana radijca Polona Požgan in Sašo Papp. Ko se skrivnostno zbudita v skupni postelji v prostorih radia, ugotavljata, kaj vse se je po službeni novoletni zabavi zgodilo med njima. Videli bomo, kaj se zgodi, ko se profesionalni žensko-moški odnosi začno prevešati v erotične. Njuna vprašanja dodatno podžiga Konfukcij, moderator nočnega programa, spoznali pa bomo tudi malega Erika, njunega radijskega otroka. Čaka vas doza smeha, po kateri ste lahko resnično srečni, da se takšna zmeda ne dogaja vam, ampak nekomu drugemu.

2. 3.  Premiera Klub KGB, 20.00

4. 3.  Kulturni dom Hoče, 18.00

10. 3. Kulturni dom Starše, 20.00

13. 3. Klub KGB, 20.00

23. 3. CEZAM Ruše, 20.00

27. 3. Klub KGB, 20.00

28. 3. Kulturni dom Slovenj Gradec, 19.30 1. 4. Kulturni dom Sp. Duplek, 19.00 6. 4. Narodni dom Mežica, 19.30 11. 4. Klub KGB, 20.00 25. 4. Klub KGB, 20.00

SRETENJE 2012

Kratko ću izneti neke svoje misli o slovenskoj saradnji i odnosima u slovenskoj zajednici.

Od starih vremena u indoevropskoj prapostojbini, kasnijih vremena naseljavanja slovenskih plemena na tlu evropskog kontinenta, pa do danas životno iskustvo, moje lično iskustvo, i saznanja iz knjiga (ja sam slavista) (i drugih svedočanstava) nam jasno govore, da su slovenska  plemena, ljudstva i kasnije narodi od vajkada  usmereni u suživot, uvažavanje, saradnju i slogu: sva vremena u njihovoj istoriji, u kojima su se pridržavali tih principa, bila su za njih srećna i uspešna, i obratno: uvek kada su vodili neku svoju usku sebičnu nacionalističku politiku, interes ili ideju, nastupila su vremena bede, siromaštva, patnji i smrti.

Sretenje od davnina znači susret, sastanak, razgovor. Takve susrete slovenskih ljudstava mi Slovenci, a verujem i mnogi drugi, pamtimo iz IX. veka, odnosno vremena nastanka prvog očuvanog slovenskog pisma, glagoljice i iz nje potekle ćirilice, naddijalektalnog slovenskog jezika razumljivog svim Slovenima, bogate slovenske srednjevekovne duhovne i svetovne književnosti, slovenske crkve u Panonskoj diecezi, nastalih zaslugom slovenskih apostola Konstantina-Ćirila i Metodija, Klimenta, Nauma, Gorazda, Savatija…Pamtimo iz XVI veka, iz vremena knjiga o južnoslovenskim pokrajinama pod Turcima Benedikta Kuripečiča iz Gornjega grada (1531), iz Moskovskih zapisa Žige Herbersteina (1544), prvih opisa daleke i moćne Rusije … Pamtimo ih iz vremena evropskih nacionalnih revolucija  krajem XVIII i početkom XIX veka, koje su pokrenuli i vodili organizovani napori ruskog dvora za oslobodjenje slovenskih hrišćana od Turaka, I.  i II. Srpski ustanak, za program ‘Zedinjena Slovenija’, za ‘Ilirski pokret’, za panhelenističke napore… Pamtimo ih iz vremena nesreća slovenskih naroda, okrutnih ratova tokom surovog XX veka, utkanih u bezbroj ljudskih sudbina i opisanih u bezbroju nezaboravnih umetničkih i književnih dela.

Naši su se preci zaklinjali u i danas važeće ideale: sloboda, bratstvo, jednakost. Sa tim idealima oboren je mračni feudalizam, prekinuta je dominacija stranih duhovnih i svetovnih vlasti, i nastupilo je novo, naše, sadašnje doba. U njemu treba razmišljati i delovati sa poštovanjem za minulu tradiciju, ali i tražeći nove sadržaje, primerene izmenjenim  i novim mogućnostima, i datim  okolnostima, u plemenitom duhu ‘Sretenja’.

Piše: IVAN RAJOVIĆ

ŽIVOT U RALJAMA POSLUŠNIKA, DOPUŠNIKA I DOUŠNIKA

U tranziciji se događaju najneverovatnje stvari, što samo dokazuje da tamo negde postoji vojska ujedinjenih psihopata (VUP) koja ništa drugo ne radi osim što smišlja kako će kome da dođe glave. To je, uostalom, aktivnost koja je na ovim prostorima razvijena odmah posle Drugog svetskog rata i u međuvremenu je uznapredovala do savršenstva.

Poznato je da su se pobednici u tom ratu, svesni kako su i koga pobedili, svesni otpora većeg dela stanovništva prema ideji komunizma za koju, iskreno rečeno, ni sami ideolozi nisu znali šta znači, ali su znali da će im, ukoliko je ostvare, značiti i te kako mnogo, ponašali kao svemogući, što su i bili. Sve što je bilo protiv, ili tek moglo da bude, kao i one koji su mnogo bili “za” jednostavno su uklanjali. Ne zaboravimo, u pitanju je sistem u kojem je bilo bitno samo jedno, sačuvati velikog vođu i njegove poslušnike. I kada se počelo sa masovnim tamanjenjem nepodobnih, koji su to bili po opisu posla, ali i prepodobnih, pokazalo se da su najposlušniji oni koji su nekada bili u drugom taboru, a onda, da bi sačuvali ono do čega im je stalo, prešli na stranu pobednika, ili se jednostavno pritajili. Ne možete imati većeg dupelisca od bivšeg neprijatelja, to je zakon, po kojem funkcioniše i aktuelna srpska vlast. I, kao što rekoh, pošto su uklonjeni svi oni koji su mogli, eventualno, da smetaju, pošto su pravi neprijatelji novog sistema emigrirali spremajući se za kontranapad, koji se nikada nije osmislio, a ni dogodio, pošto su preostali “narodni neprijatelji” postali vrli pobornici i nadasve dokazivanja željni ”grešnici”, čitav državni sistem postao je jedna velika prisluškivaonica u kojoj je svako nosio odvojeno uvo, otvarao četvore oči i dojavljivao “tamo gde treba” sve što bi moglo da bude interesantno onima koji su zaduženi da o tome brinu. Što je najgore, odnosno najbolje, niko u tome nije video ništa loše, pošto je svaka aktivnost na uništavanju državnih neprijatelja, čak i onih koji bi i slučajno u takvo nešto mogli da se ispile, bio jedan od najsuštinskijih zahteva najvećeg sina. Dakle, svako je mogao da se oseća značajnim članom naše socijalističke zajednice ako mu pođe za rukom da na osnovu njegove dojave skenjaju nekog gada koji je mogao da ugrozi suverenitet i tako dalje. A da se skenjavalo, o tome ne treba govoriti jer se, kako rekoh, ništa drugo nije ni radilo, a koliko god skenjavanja da je bilo uvek je postojala opasnost da negde, u nekom budžaku, i dalje vrebaju neskenjani neprijatelji. Čitava zemlja je tako pretvorena u jednu veliku skenjačnivačnicu i sve je bilo podređeno tome, i sletovi, i samoupravni socijalizam, i nesvrstani i sve ostalo. Logično, jer šta se moglo očekivati od nekoga ko je došao iz belog sveta i uspeo da se nametne kao diktator sa humanim licem, kao vojskovođa sa jednim porušenim mostom iza sebe, kao ideolog koji ni samoga sebe nije uspevao da razume? Mada je i iza, odnosno iznad, njega stajao neko ko ga je i poslao, ali to je druga tema.

U zemlji u kojoj se suština opstanka svodila na očuvanje diktature, u šta god to bilo upakovano, sve ostalo je samo imitacija života, ali što je najgore imitacija na kojoj svi imitatori moraju da budu zahvalni i da je slave kao najviši domet vegetiranja u surovom imperijalističkom svetu, kakav je ovaj zaista i bio. A zašto ja sve ovo govorim? Pa zato što je doušništvo instalirano  u svest samoupravnih pojedinaca postalo osnovna karakterna crta ljudi na ovim prostorima. Biti doušnik, ponašati se kao doušnik, želeti da budeš doušnik, to su najživotnije teme i jedina delatnost koja je kasnije otvarala mnoga vrata. Bez stida i bilo kakvog osećaja niže vrednosti ili, daleko bilo, nemoralnosti, doušnici, i bez toga da to jedni drugima otkrivaju, postajali su kumovi, rođaci, bračni partneri, klupski drugovi, kolege na radnim mestima….A ovo što danas imamo, samo je posledica takvog stanja.

Oni koji sticajem okolnosti nisu bili u takvim kružocima, kakav god život da su živeli po obrascima prihvaćenim iz knjiga ili sa nekih drugih civilizacijskih nivoa, ne znaju šta su izgubili, ne znaju da im je čitav život prošao mimo zvaničnih tokova jer su čak i pod uslovom da im nije bilo mnogo loše, živeli kao školjke u neotvorenoj ljušturi, dok se pravi život, koliko god ogavan bio, dešavao oko njih. U takvim režimima, ko hoće da preživi mora da prihvati pravila i da se ponaša po njima, što su mnogi svojim, na prvi pogled primitivnim umovima, shvatili. A i kako se ponašati u nečemu što je tu, a ništa ne nagoveštava da će ikada da ode? I sad se postavlja suštinsko pitanje: kako je neko uopšte mogao da bude izvan tog vrednosnog sistema, kako je mogao da doživi zrelost, a da ne bude sa njima? Teško, ali uvek ima ludaka koji pišaju uz vetar, a postoje i neke prirodne zakonitosti koje ljudima jednostavno ne dozvoljavaju da budu isti kao drugi. Tako se moglo dogoditi da i u zemlji koja je čitava pretvorena u državnu bezbednost ima i onih koji su uspeli da dočekaju tranziciju van opšteprihvaćenih tokova, što je teško zamislivo budući da se svaka komunikacija u toj i takvoj tvorevini odvijala između, kako sam već rekao, istih vucibatina na različitim nivoima  društvene lestvice  na kojoj je svako svakog mogao da skenja, što je i činio, i što je samo zavisilo od maštovitosti pojedinca i genetskog koda koji mu je bio usađen, a koji mu je prirodnim mehanizmom određivao dokle može da ide u uništavanju potencijalnih neprijatelja. Na svim ključnim mestima u funkcionisanju ove i ovakve države i danas su doušnici, ili njihovi potomci u čijim se sefovima čuvaju podaci koji mogu da iskompromituju svakog ko bi se drznuo da ustane protiv postojećeg stanja. I to je jedan od razloga što se ovde ćuti, čak i više nego što bi se očekivalo od depresivnog i bedom sluđenog naroda.

Jer, zbog svega toga lako vam se može dogoditi da budete kažnjeni i onda kada ste potpuno ubeđeni da radite pravu stvar. U stvari, šta je prava stvar ako se radi o državi sa pomenutom masom bivših, sadašnjih i budućih doušnika koja postoji samo zato da bi se održala baš takva kakva jeste?

Boriti se za pravdu u takvim okolnostima više je nego uzaludno, mada se to dosta kasno shvati. A što je još gore, neko ko je stasavao na pravim vrednostima, samoobrazujući se mimo njihovih školskih programa i lektira, ne može sebi dozvoliti da bude kao oni, a ni oni, dakako, ne mogu dozvoliti nekome ko nije kao oni da se umeša među njih. E, zato čuvaju dosijee, kao zmija noge.

I zato se događa da vas, recimo, i kada branite svoje suštinske interese, proglase krivim i kazne. Da vam pošalju nekoga ko će da vas iznervira, pa kada vi pobesnite, on ode pa vas tuži, a onda vam njihove sudije odrape kaznu koju ni do kraja života nećete moći da otplatite. Zato, pamet u glavu jer ono što je vama ispravno nikako ne mora da znači da je i pravno ispravno, pogotovu tamo gde prava i nema, a i ako ga ima onda je ono krivo postavljeno kao i sve drugo, uostalom, što je, na žalost, jedina logika danas i ovde.

15. фебруара 2012

Местни музеј Љубљана

Говор домаћина сабора

Даме и господо!

Драги пријатељи Вукове задужбине!

Поздрављам вас у име управе и задужбинара.

Добродошли на Седми сретењски сабор у овај стародавни храм културе.

Сретење је најпре српски народни празник, па верски и најзад државни.

Некад Краљевине Србије, данас Републике Србије.

Народни празник је зато што обичан народ верује да се на Сретење сретну зима и лето . Дан је толико дужи, у ваздуху се већ осећа дах пролећа.

Сретење је управо данас и све што се на овај дан догоди добије назив сретењски. Тако и наш сабор када смо и ми на овај дан основани пре 6 година.

Даме и господо!

На нашем сабору поздрављам:

1)  Рифата Патеева, директора Руског центра науке и културе уЉубљани

2) Ивана Овена, представника Министарства културе Словеније

3)  Сашу Гержину, председника друштва Русија – Словенија

4)  Милана Ловренчича, председника Звезе друштев Рудолф Маистер и

почасног председника Установе Антона Трстењака уЉубљани.

Тема данашњег сабора је подсећање на блискост словенских народа и њихових судбина, њихових култура и језика, и посебно сећање на руско царство, више векова једину словенску државу у коју су биле уперене наде свих наших јужнословенских народа и цара Николаја II Романова који се залагао за остварење њихових ослободилачких тежњи.

Подсећамо се на руско царство од пре 95 година , на српско руску сарадњу у рату 1914 – 1918 године или још тачније до фебруара 1917 године, када се цар Николај II оптерећен немирима у рату исцрпљеног народа, одрекао царског престола.

Цара и његову породицу шаљу у прогонство где их нови револуционари после годину и по дана без милости погубљују у ноћи 16/17 јула 1918 године.

Ова 2012 година биће позната и по томе што се навршава тачно 200 година од Наполеоновог похода на Русију, 100 година од почетка Балканских ратова и 100 година од потонућа Титаника.

Сећате ли се филма о том броду који је имао весело подпалубље. И овај храм културе у коме се ми данас налазимо, има своје подпалубље али не за наше потонуће него за наше дружење после завршетка саборске свечаности.

Овде смо на почетку чули овај диван хор из Випавске долине под руководством диригента Матјажа Шчека, а чућемо и великог уметника Валентина Пивоварова из великог града Кијева, који сада једнако љуби наш град Марибор.

Хвала вам што сте се одазвали да се заједно сетимо свих наших дивних предака којих одавно више нема.

Ту је и наша унука Маруша Борштник, студенткиња у најбољем добу, да нам својим жаром и младошћу помогне.

Професор др Мирољуб Кљајић ће вам на основу историјских извора приказати време Првог светског рата и стварања услова за победу против наших тадашњих непријатеља.

Победа против свих њих је омогућила стварање прве заједничке државе јужних Словена назване Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

После наступа ових уметника, професор др Владимир Осолник ће вам на крају рећи оно што је данас највише актуално, а то је сарадња у развоју словенских или славјанских култура и томе примерно поделити наша симболичка признања.

Даме и господо!

Дозволите ми сада и један осврт на два епилога проистеклих из времена наше прве заједничке државе, састављене од народа јужних Словена.

Први епилог

Нова Краљевина је у времену од 1919 – 1922 године примила велики број делова руске царске војске и народа који је с њом бежао. Они су долазили у таласима преко Бугарске и Грчке.

Насељавали су их у старој Србији, Војводини, у Хрватском приморју и овде у Словенији. Царски војници су градили пругу Ормож – Љутомер.

На љубљанској универзи која је основана по указу регента Александра 1919 године, било је 14 професора из царске Русије. А у Београду је САНУ имала 12 највећих умова – академика, пореклом Руса, Белоруса и Украјинаца. Таква је била царска Русија, земља са много школованих људи. Могло би се чак рећи – једна развијена земља.

Они који су дошли у Краљевину пуно су допринели њеном развитку.

У Београду су свој животни век завршили председник царске владе Родзјанко, начелник царевог генералштаба Алексејев, генерал Врангел и многи други.

Потомци некадашњих исељеника могу се у Словенији и данас срести али само се презименом које подсећа на њихово порекло. Таква је избегличка судбина.

Други епилог

У Љубљани је народ који је ту одувек живео, подигао два споменика: краљу Петру ослободиоцу и краљу Александру ујединитељу. Оба споменика је урадио кипар Лојзе Долинар. Петров споменик – коњаник од камена – поставио га је велики Плечник на улазу у Магистрат, док је

Александров споменик – коњаник у бронзи- постављен у парку Звезда само неколико месеци пре пропасти Краљевине Југославије 1941 године. Оба споменика су срушили Италијани када су 1941 стигли у Љубљану да ревидирају Версајски и Рапалски уговор. Данас после толико година ни на једном од ових места нема ни ознаке са написом да су ту споменици стајали.

Словенски историчари су сложни само у једном, да Срби као победници у Великом рату нису приморали Словенце да уђу у заједничку државу, већ су они то својом вољом учинили. Једнако и за споменике.

Професор Језерник се једним дивним чланком у часопису Дело заузео да се споменик краљу Александру обнови, јер је то био споменик велике уметничке вредности. Чак је наводио могућност да се та обнова тражи као ратна одштета од Италијана, конкретно од града Парме.

Треба сачекати неко боље време да се то ипак догоди!

Tempora mutantur!

Данашњи Сретењски сабор су помогли :

1) Руски центар науке и културе уЉубљани са директором Рифатом Патеевим

2) Нови власник Фруктала српска фирма НЕКТАР из Бачке Паланке

3) Штада – Хемофарм из Љубљане са директором Слободаном Фурланом

4) Виноградар и винар из Випаве Мартин Крапеж

5) Добротвори из Љубљане:

Гаврило Пајкић, Обрад Ђурица, Др Милош Шурлан, Павле Радовановић, Милан Колаковић, Драгутин Келшин, Неђо Врабичић, Бранка Васовић и други.

Вукова задужбина им се најлепше захваљује.

Посебно издвајам Коморни збор Ипавска из Випавске долине и његова гостовања у Србији и Македонији. Сада је ред да га примете они који се баве словенско-руским везама па да га позову ако не у Москву или Петерсбург, онда макар у Ростов на Дону.

Драги наши гости!

Овде смо приредили један мали БАЗАР.

Из Србије су нам послали споменаре од моравске врбе и књиге написане српским писмом.

Њиховом куповином ви ћете помоћи две породице у Србији.

Вукова задужбина као фондација за проучавање и очување српске културне баштине, треба да је у могућности да помогне и другима у невољи, а свакако и уз вашу помоћ.

НА КРАЈУ ЈЕДНО ОБЈАШЊЕЊЕ

Наш најстарији задужбинар Миодраг има 90 година. Одмах до њега је Гаврило са 86 година. После њих следи више нас између 70 и 80 година. Свакако има и млађих. Српски војвода из Карађорђевог устанка прота Матеја Ненадовић, који је путовао у Москву и Петровград код руског

цара Александра I тражећи помоћ, написао је у својим мемоарима, да млађи од њега могу о догађајима писати боље, али нико истинитије неће од њега. За нас који смо се нашли на челу овог сабора, можемо посведочити да смо овај сабор припремали с љубављу и спознајом да би

млађи и паметнији то урадили свакако боље.

Сви ми овде наведени, некада у заједничкој земљи, дошли смо овамо привремено, а та се привременост одужила као у роману Томаса Мана Чаробни брег. Она, та привременост још увек траје.

Отишли смо млади из родитељских домова у свет за бољим животом.

Сада чезнемо за својим остављеним дубравама и моравским спрудовима.

Питамо се има ли наде и утехе? ИМА !

Видимо се опет кроз годину дана на идућем Сабору са сретењским балом и новом корачницом.

За корачницу тражимо новог Штрауса или Чајковског!

Обновићемо опет нека стара времена.

Наше је сада једино уверење да ми још нисмо на крају пута своје историје.

И што би велики Јован Дучић рекао:

Наша прошлост није боља од наше будућности!

ЖИВИ БИЛИ ПА ВИДЕЛИ!

Говорио вам је домаћин сабора

Живорад Андрејић

RADE BAKRAČEVIĆ: FOTOREPORTAŽA IZ LJUBLJANE

GRCI ZAUZELI TROMOSTOVJE

Ljubljana, 16. februar – Nešto neverovatno za Ljubljančane dogodilo se u četvrtak 16. februara ove godine. Centar Ljubljane i Tromostovje bilo je »okupirano« sa Grcima. Stotine mladih navijača kluba PAOK stiglo je u Ljubljanu na putu ka Vidmu, gde će se odigrati utakmica proti Udineseju. Mladi Grci zauzeli su i sve hotele u centru Ljubljane, gde su prenoćili. Turistički radnici iz prestonice Ljubljane bili su veoma zadovoljni. Grci su trošili kao da nije recesija i da njihova država nije pred bankrotom. Policija je »za svaki slučaj« dežurala u blizini navijača, koji nisu stvarali nikakvih problema. I policija je bila dostojna i odradila je svoju dužnost tako kako treba.

ZADUŽBINARI ZASLUŽUJU SVA PRIZNANJA

Ljubljana, 15. februar – Vredni članovi »Vukove zadužbine« iz Ljubljane na čelu sa Živoradom Andrejićem, već godinama proslavljaju praznik Sretenje pod nazivom »Sretenjski sabor 2012«. Proslava je odraz sećanja na 15. februar 1835. godine kada je u Kragujevcu donešen Ustav Srbije u vreme vladavine Miloša Obrenovića.

Pozdrav srpskoj himni

Ove godine je na poziv Zadužbinara na sedmi Sretenjski sabor stiglo u Ljubljanu oko 200 Srba i poštovaoca srpske kulture iz Slovenije i Srbije. Zajedno su proslavili i dan Državnosti Republike Srbije.

U imenu ministarstva za kulturu Slovenije prisustvovao je svečanostima Ivan Oven, sekretar.

Prisustvovao je i veći broj poznatih ličnosti iz slovenačkog kulturnog života,   predstavnici srpsko slovenačkog kulturnog društva i predstavnici srpskih kulturnih društava iz Slovenije.

Priznanja za povezivanje slovenskih naroda

Na proslavu su stigli Rifat Pateev, direktor Ruskog centra nauke i kulture  iz Ljubljane, Saša Geržin, predsednik društva Rusija – Slovenija, Milan Lovrenčič, predsednik Saveza društava Rudolf Maister, Nikola Todorović, predstavnik Srba u Skupštini Dijaspore i general Milan Aksentijević iz Kranja.

Glavna tema sedmog sretenjskog sabora je bila podsećanje na bliskost između slovenskih naroda i njihovih sudbina sa posebnim sećanjem na rusko carstvo, više vekova jedinu slovensku državu u koju su bile uperene nade svih južnoslovenskih naroda i cara Nikolaja, koji se zalagao za ostvarenje njihovih oslobodilačkih težnji.

Na kraju je Živorad Andrejić pozvao sve pozitivne ljude da rade na povezivanju slovenskih kultura

Otvaranje Sretenjskog sabora počelo je sa državnom himnom Srbije, koju je pevao komorni zbor Ipavska iz Vipavske doline pod dirigentskom palicom Matjaža Ščeka. Ovaj hor već godinama peva srpske narodne i crkvene pesme, sa kojima su nastupali u gradovima širom Srbije. Veliki aplauz doživeli su kada su zapevali »Tamo daleko«. Tada je celokupna publika, koju su sačinjavali Slovenci, Rusi i Srbi stala na noge i odala počast pesmi, srpskim junacima i muzičarima ovog divnog hora.

Domaćin Živorad Andrejić

Profesor Miroljub Kljajić sa mariborskog univerziteta, govorio je o vremenu Prvog svetskog rata.

Vladimir Osolnik, profesor filozofskog fakulteta u Ljubljani  govorio je o saradnji slovenskih kultura.

U muzičkom delu programa nastupio je Valentin Pivovarov, ukrajinski narodni umetnik iz Kijeva, koji trenutno živi u Mariboru i član je mariborske opere.

U kasnijem druženju, posle proslave Rade Bakračević, predsednik Srpskog kulturnog društva Štajerska zajednica iz Maribora, obavestio je Ivana Ovena, predstavnika Ministarstva za kulturu Republike Slovenije  o aktivnostima članova Štajerske zajednice.

Tekst i foto: Rade Bakračević

TAJNI RAT ZA SRBIJU

– U borbi za interesne sfere danas aktivno učestvuju BND, CIA, FSB, OSCE, MI 6 i mnoge druge službe, koje su u funkciji velikih sila

Autor: Marko Lopušina

Britanska kraljica Elizabeta čestitala je predsedniku Srbije praznik Dan državnosti i poželela uspeh i napredak. Američka državna sekretarka Hilari Klinton čestitala je premijeru Kosova godišnjicu tzv. nezavisnosti i poželela mu uspeh i napredak. Boris Tadić i Hašim Tači su kurtoazno zahvalili na ovim pozdravima, ali je javnost ostala zatečena činjenicom da se kraljica Elizabeta javno obratila Srbima.

Njeno kraljevsko veličanstvo Elizabeta, sa kojom je srpska dinastija Karađorđević u rodbinskim bliskim vezama, bila je ljubimica Josipa Broza Tita, a sada pokušava da bude i prijateljica Borisa Tadića. To je Srbima sumnjivo, jer kraljica svih Britanaca i ostatka sveta spakovanog u Ujedinjeno Kraljevstvo, nije dolazila, niti je princu Čarlsu dozvoljavala da dođe na srpski Kraljevski dvor na Dedinje, da obiđe svog rođaka prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića. Sada, posle srdačne čestitke postaje izvesno da će kraljica Elizabeta da (možda) stigne u Beograd kod srpskog suverena.

Ko će dati odgovor?

Foto: Rade Bakračević

Analitičari svetske scene su odmah zaključili da je i Velika Britanija životno zainteresovana za sudbinu Srbije i posebno za to koje parče ove države, prilikom novog raspada, može da pripadne Londonu i kraljici. Teoretičari zavera već pričaju kako je rat velikih sila za ostatak nerazbijenog i neusitnjenog Balkana uveliko u toku, ali da se za sada, vodi tajno preko agentura i diplomatske špijunaže. Kao dokaz za ovu tezu teoretičari tajnog rata podsećaju da je ruski ambasador Konuzin prozivao Srbe i terao ih da idu na sever Kosmeta da brane svoju pokrajinu. Time je navodno ambasador Konuzin navraćao rusku vodu na srpsku vodenicu i borio se za moskovske interese u Srbiji. Pre svega za očuvanje pozicije Rusije na Balkanu.

A da je nedavno nemački ambasador Mas izjavio da to što dr Voja Koštunica priziva Ruse u Srbiju, a neće da DSS ide u EU, liči na obmanu, jer Rusija nije ništa pomogla Srbiji. Obećala je milijardu evra, pa je to smanjila na milijardu dolara, a ni to nije isplatila Beogradu. Uz to kamionska pomoć u hrani Srbima na severu Kosmeta još stoji neraspakovana. Umesto ruske pomoći Srbiji je stigla sibirska zima.

U Srbiji su političke stranke i javnost podeljene na četiri tabora – proamerički, pronemački, proruski i nacionalni. To je toliko očigledno, da se jasno zna ko odlazi u Vašington da se moli i da doručkuje, a ko ponavlja teze Hilari Klinton o potrebi priznanja tzv. nezavisnog Kosova i raspuštanja Republike Srpske. Vidljivo je ko navija za nemačke teze o podeli Kosmeta i spasavanju uz pomoć turskog pojasa, a ko je za to da nas Rusi opet pokore.

Shodno tim podelama u tabore, strane velike sile šalju svoje špijune da podržavaju i podstiču lidere srpskih stranaka na saradnju sa tajnim službama, koje imaju prepoznatljive oznake BND, CIA, FSB, OSCE, MI 6 i hrvatske agenture.

Nemački BND drži pod kontrolom politički vrh Srbije i pokušava da ga ubedi da je za ulazak u EU potrebno da Srbija bude nemačka interesna zona. CIA je zavrbovala nekoliko opozicionara, koji su napustili nacionalne i mundijalske pozicije i pretvorili se u kokodače vašingtonskih parola o priznanju nezavisnog Kosova, o priznanju krivice za Srebrenicu i o gašenju Republike Srpske.

Srpski narod je danas u takvom raspoloženju, da 61 odsto navija za Ruse, a 43 odsto za Evropljane. Ruska FSB sarađuje sa delom opozicije nacionalne orijentacije, ali i sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja se dvoumi između Ruske i Carigradske patrijaršije. Taj ruski uticaj je toliko jak da je sve izvesnije da SPC neće pozvati papu Benedikta da 2013. u Nišu proslavljaju Milanski edikt. Crkva je moskovskom ambasadoru dodelila orden Svetog Save u nadi da će Moskva, kako je obećala da freskopiše najveći pravoslavni hram na Balkanu, sabornu crkvu Sveti Sava na Vračaru. Da bi stisla Beograd mrazonosna Moskva još nije potpisala ugovor o freskopisanju ovog hrama, koje vredi nekoliko miliona evra.

Francuska agentura OSCE i britanska MI 6, kao i hrvatska tajna služba imaju za svoje saradnike neke od srpskih ministara i poslanika, a i pola srpske mafije. Uhvaćeni članovi zemunskog klana u Španiji imali su francuske i hrvatske pasoše. A to znači da su imali i zaštitu Pariza i Zagreba, jer jedni su bili članovi Legije stranaca, a drugi pripadnici hrvatske mafije i neko vreme su se skrivali u Hrvatskoj.

Teoretičari zavera tvrde da u borbi za interesne sfere danas aktivno učestvuju pored BND, CIA, FSB, OSCE, MI 6 i mnoge druge službe, koje su u funkciji velikih sila. Ta borba za usitnjavanje i deobu Srbije je već ogoljena toliko da se ni ambasadori ne ustručavaju da javno i vulgarno govore šta je interes njihovih država. Rusija bi da spase sever Kosmeta ili celu pokrajinu, a Nemačka bi da otera Rusiju što dalje sa srpskog prostora. Amerika vlada Kosmetom i Makedonijom, Bugarskom, i Bosnom, a Velika Birtanija se šlepa uz SAD.

Zato su oči političkog vrha Srbije okrenute prema Nemačkoj i EU, jer veruje da je Evropa spas za Srbiju od Amerike i Rusije. Vašington, kako reče jedan srpski ministar, pre podne napada Beograd zato što Rusi hoće da podignu (vojnu) bazu u Nišu, a popodne gura Srbiju od sebe pravo u zagrljaj Rusiji. Obamu i Hilari baš briga za Beograd, oni se poigravaju sa Srbijom, a Rusi i Nemci se oko nje otimaju, ali Srbima ništa konkretno ne nude kao nadoknadu.

Zašto?

Pa, zato jer SAD, Rusija, Nemačka, EU i tajno sarađuju sa onima koji rade o glavi Borisu Tadiću i nadaju se da će ga pobediti na izborima.  Nemačka, Rusija i EU šalju za Beograd svoje špijune da mešetare i čekaju da se Srbi sami posvađaju i pobiju, da bi potom podelili srpski kolač. Kada britanska kraljica Elizabeta bude javila da dolazi u Srbiju biće jasno da je i Velika Birtanija odlučila da stane nogom na parče srpske zemlje.

VIŠESTRUKI POBEDNICI GUČE  UZDRMALI LJUBLJANU

Ljubljana, 13. februara – Poznati ljubljanski »Centar urbane kulture kino Šiška« ugostio je prošli petak velike umetnike. Ljubljansku publiku je naime svojim bravuroznim sviranjem i scenskim nastupom oduševio poznati duvački orkestar Bobana i Marka Markovića. Otvorili su svoje muzičko srce i pokazali ljubljančanima pravu etno muziku  ukomponiranu muzikom Balkana, folklora i tradicije.

Oni prenose muziku temperamentnog Balkana po celom svetu

Centar urbane kulture Kino Šika u Ljubljani zaslužuje posebnu pažnju. Nekadašnji bioskop, koji je bio dugo zapušten i nije služio nikome i ničemu napokon je pre dve godine dobio pravi sadržaj i širu društvenu i kulturološku ulogu. Postao je centar savremenog urbanog stvaralaštva ne samo u Ljubljani već mnogo šire. Sa svojim raznovrsnim programom centar je namenjen koncertima, filmskim, pozorišnim i eksperimentalnim projektima. Udružuje urbanost, multikulturalnost i međunarodno povezivanje.

Ovaj put su u Ljubljani na svoj račun došli svi ljubitelji  dobrog narodnog  muzičkog instrumenta trube, koji su u dvočasovnom  programu uživali u raznovrsnoj lepezi najboljh zvukova sa Balkana. Boban i njegov sin Marko su prošle godine održali više od 100 koncerata po celoj Evropi. Sarađivali su sa najboljim orkestrima sveta, a izdali su i album sa naslovom Balkan Brass Battle, koji je postigao zavidno 8. mesto na lestvici World Music Charts Europe .

Bez nota a vrhunska i nezaboravna muzika, nošena u genima

Muzika koju izvodi ovaj trinaestčlanski orkestar je  veoma specifična i u potpunosti izvire iz njihovih Romskih korena. Otac Boban je sa svojim orkestrom primio brojna najprestižnija priznanja, a kada je Marko napunio 18 godina, preuzeo je orkestar i sada svira zajedno sa ocem. Marko je autor brojnih spektakularnih nastupa, a ujedno je glavni kompozitor i aranžer u orkestru. Osim toga, orkestar je dobitnik mnogih priznanja, između ostalog su dobili i dve najprestižnije nagrade u Guči –  za zlatnu trubu i najbolji orkestar.

Tekst i foto: Rade Bakračević

SRPSKO – SLOVENAČKO  KULTURNO HUMANITARNO DRUŠTVO SRETENJE NIŽE USPEHE

POSEBNO PRIZNANJE ZA RADOVANA MILIĆA

Slovenske Konjice, 12. februara – Mada je kraj prošle sedmice za putnike namernike bio jedan od najneprijatnijih dana u godini ipak vremenske neprilike nisu mogle ustaviti veliki broj ljubitelja umetnosti da stignu na otvaranje izložbe, koja se održava u Rimerjevoj galeriji u Slovenskim Konjicama.  U subotu, 11. februara 2012. godine  otvorena je »Izložba Prijateljstva«, koja će se dugo pamtiti u ovim krajevima. Izložba će biti otvorena do 10. marta ove godine.Organizatori izložbe bili su veoma aktivni članovi Srpsko – slovenačkog  društva »Sretenje« iz ovog grada pod Pohorjem. Glavno breme oko organizacije nosili su Radovan Milić, predsednik i Metka Obrul, sekretar društva. Na poziv Radovana Milića stigli su u Konjice poznati slovenački umetnici: Niko Ribič, Ivo Lorenčič Loren i kipar Mladen Kralj. Ovi poznati umetnici se već godinama nalaze na samom vrhu slovenačkog slikarstva i kiparstva.. Pored njihovih vrhunskih dela u galeriji su posetioci mogli videti i dela slikarskih majstora iz 14 i 16 veka, koja predstavljaju najveće kulturno bogatstvo ove slovenačke regije. Izložbu su organizatori posvetili slovenačkom prazniku kulture – Prešernovom danu.

Slike i kipovi na izložbi

Vrhunskim likovnim ostvarenjima slikarstva i kiparstva izložba  dokazuje da i relativno mala srpska kulturna društva u Sloveniji svoju sposobnost pokazuju ne samo na nekim etno priredbama, nego i u organizovanju izuzetno velikih kullturnih manifestacija.

Doprinos izložbi dao je svojim nadahnutim govorom  direktor pokrajinskog muzeja Ptuj – Ormož  Aleš Arih. U svom govoru je pozdravio sve ljubitelje umetnosti i posebno priznanje namenio predsedniku Radovanu Miliću.

Umetnici sa predsednikom i sekretarom društva

Zabavni deo programa je  povezivala Ela Dolšak. Otvaranje je bilo propraćeno virtuoznom muzikom na gitari u izvođenju mladog gitariste Ivana Hartmana iz Maribora.

Snimak za pamćenje na jedno kvalitetno umetničko druženje

Milić je za prisutne medije izjavio: »Postavljanje ove izložbe je poziv svim relevantnim institucijama i ljubiteljima umetnosti iz Slovenije, Austrije i Hrvatske da dođu u Slovenske Konjice i pogledaju vrhunska dela slovenačkih umetnika. Slovenske Konjice su relativno mali  grad a njegovi žitelji su ispunjeni ljubavlju do umetnosti. Kao što vidite i pored nevremena, koje traje u ovim krajevima već desetak dana, stiglo je na otvaranje izložbe veliko ljubitelja umetnosti«.

Organizatorima je čestitao i Radenko Purišić, predstavnik  Srba iz Maribora.

Tekst: Rade Bakračević

Foto: Jožica Valant